Kucanje kroz istoriju.
Kucanje u drvo je jedan od najčešćih praznoverja i rituala da „ne ureknemo“ koji se prenosi sa generacije na generaciju, a prisutno je gotovo u svim svetskim kulturama.
Svi to rade ili su barem ponekad uradili Kad kažemo da je nešto „na svu sreću“ takvo kakvo je, I iz straha da nam se to ne obije u glavu i promeni, pokucaćemo u drvo da ne ureknemo. Reč je o jednom od najrasprostranjenijih praznoverja koje se prostire kroz većinu kultura širom sveta
Odakle tačno dolazi to verovanje ne može se sa sigurnošću utvrditi, no postoji nekoliko teorija porekla tog običaja. Nekadašnji pogani su verovali kako u drveću žive duhovi, a kucanje u drvo je dobar način privlačenja njihove pažnje i pomoći.
Takođe, običaj je da se ne kuca samo jednom – to bi bilo nepristojno. Uvek se kuca tri puta. Prvo kucanje je za privlačenje pažnje, drugi put za traženje pomoći, a treći put za zahvaljivanje.
Kasnije je taj običaj bio usvojen u brojnim novim religijama. Za hrišćane, kucanje u drvo krsta bio je način privlačenja pažnje Boga. U židovstvu je bila reč o posebnom kucanju koje je označavalo tajnu komunikaciju te je čuvalo ljude od inkvizicije.
Poznavanje kucanja tri puta bilo je tajna lozinka koja bi otvarala vrata sinagoge i prepoznavala istomišljenike, pa je takvo kucanje bilo povezano s nečim drugim, većim od sreće – preživljavanjem.
