Lepa Lukić (rođeno ime Lepava Mušović) je srpska pevačica izvornih narodnih i novokomponovanih pesama. Rođena je 16. januara 1940. godine u selu Miločaju. Prvi uspeh je doživela 1964. kada je snimila pesmu „Od izvora dva putića“, koju je komponovao Petar Tanasijević. Njeno pevanje karakteriše lakoća, nepogrešiva intonacija i veliki broj muzičkih ornamenata. Pesme koje peva govore o selu, starim srpskim običajima, stadima ovaca, čobanima i čobanicama, duhu prošlih vremena.
Snimila je mnogo trajnih snimaka izvornih pesama: „Bosioče moj zeleni“, „Bere cura plav jorgovan“, „Oj livado, rosna travo“, „Hvalila se lipa kod bagrema“, „Lojze se reže“, „Tekla reka Lepenica“, „Bulbul mi poje“, „Zlatibore, moj zeleni bore“, „Na livadi čuva Mara stotinu ovaca“, „Djevojka sokolu zulum učinila“… Većina njenih pesama su postale Evergrin hitovi: „Od izvora dva putića“, „Opančići na kljunčiće“, „Ne živi se hiljadu godina“, „Što kapiju nisi sinoć zatvorio“, „Ne pitaj me“, „Oj meseče, zvezdo sjajna“, „Srce je moje violina“, „Čaj za dvoje“, „Ljudi, ko zna leka srcu mom?“, „Zorane“, „Varaš me“, Pevam i tugujem“…
Igrala je u nekoliko filmova. Po mnogim kritičarima verno je odglumila u filmu I Bog stvori kafansku pevačicu (1972), u režiji Jovana Živanovića.
Klub njenih obožavalaca je osnovan avgusta 1970. u Ečki. Udala se 1977. za Vladimira – Vladu Perovića, estradnog menadžera, sa kojim je živela sedam godina.
