Svi znamo da je veoma emotivna.
Vesna Dedić bila je na jednoj humanitarnoj akciji namenjenoj deci iz prihvatilišta, a kako je rekla, posebnu naklonost gaji prema mališanima koji odrastaju bez roditeljske ljubavi.
– Živim blizu svratišta i često popričam sa decom, na jednom zidiću. Moj roman „Čuvam“ je posvećen temi odbačene dece i temi usvajanja. Postoji mnogo plemenitih poduhvata koje čovek može da uradi u životu, ali usvojiti i prihvatiti neko dete u svoj dom, to je nešto najveće, božanska plemenitost. Žao mi je što nikada nisam imala takvu organizaciju života i takvu platu da sam mogla pored svog deteta još jedno da prihvatim i da mu obezbedim neku egzistenciju, pre svega ljubav i toplinu.
Deluje da ste jako emotivna osoba?
– Neko sam ko je karijeru izgradio na emocijama. Pišem ljubavne romane uz koje žene i devojke plaču, radim emisiju „Balkanskom ulicom“ koja je bazirana na trenucima tuge i sreće koji su obeležili nečiji život i ja zaista ništa pametno nisam uradila za ovih 30 godina karijere, ali mnogo toga emotivnog jesam.
Kažete da žene plaču uz Vaše romane, a koliko često Vi plačete?
– Plačem samo na lepe stvari i to meni bliski ljudi znaju. Kada je problem, onda ne plačem, kad sam tužna, sledim se, ali na dobrotu, plemenitost, na lepu pesmu i neki gest umem da se rasplačem i nije me sramota.
Ova 2020. je uveliko počela, šta ste sebi poželeli?
– Očekujem da mi 2020. bude lepa, zato što sam tokom 2019. imala toliko teških situacija. Zato očekujem da u ovoj godini budem nagrađena i da uživam. Sve to što sam dala hoću da mi se vrati, to očekujem.
Koje su to teške situacije kroz koje ste prošli?
– Bilo je svega, ali znate šta, bilo pa prošlo. Nek smo živi i zdravi. Baš sam bila dobra, vredna, razumna, i praštala sam, prećutala.
Bude li Vam žao kada ljudima prećutite?
– Ne! Da ste me to pitali pre mesec dana, rekla bih vam, ma ne da mi je žao, nego sad idem da vičem, a ne da ćutim. Međutim, sad mi uopšte nije žao.
Šta se dešava sa „Balkanskom ulicom“, da li i dalje traje po pola sata?
– I dalje je po pola sata. Moja emisija, iako je ispovedni intervju, trebalo bi da traje od 45 minuta, a negde i 55 plus reklame. Sada traje pola sata i izgleda da će tako i biti.
Kako se nosite sa svakodnevnim problemima?
– Jedna sam od onih koja i kada ima najveće probleme voli da izađe iz kuće. Neki dan sam prijatelju rekla: „Znaš, kad imaš problem, kada čovek oseća emotivnu bol, treba izaći negde“, a on mi kaže: „Bože, Dedićka, pa ti si stalno u nekom bolu“.
Dok mnogi izlaze u klubove petkom, Vi ste u pozorištu?
– Petak je veče, a ja to volim i baš u poslednja dva ili tri petka odem sa drugaricama u pozorište. To mi prija, dobra predstava, a posle toga negde na čašu vina. To je moja mera provoda.
