U majčinoj utrobi su bile dve bebice. Jedna je pitala drugu: „Veruješ li u život nakon porođaja?“ Druga je odgovorila: „Pa naravno. Mora postojati nešto nakon porođaja. Možda smo ovde da bismo se pripremile za ono što ćemo biti kasnije.“ „Gluposti“, rekla je prva. „Ne postoji život nakon porođaja. Kakav bi to život bio?“ Druga je rekla: „Ne znam, ali će tamo biti više svetla nego ovde. Možda ćemo hodati našim nogama i jesti našim ustima. Možda ćemo imati druga čula koja sada ne možemo razumeti.“ Prva je odgovorila: „To je apsurdno. Hodati je nemoguće. I da jedemo našim ustima? Smešno! Pupčana vrpca nas snabdeva hranom i svim onim što nam je potrebno. Ali je pupčana vrpca tako kratka. Logično je da život posle porođaja ne postoji.“ Druga je insistirala: „E pa ja mislim da tamo ima nečega i možda je drugačije od ovoga što je ovde. Možda nam više neće trebati ova vrpca.“ Prva je odgovorila: „Gluposti. I povrh toga, ako i postoji život nakon porođaja, zašto se onda niko odande nije vratio? Porođaj je kraj života. I nakon porođaja ne postoji ništa sem tame, tišine i zaborava. Porođaj nas nikuda ne vodi.“ „Pa, ne znam“ reče druga, „ali ćemo sigurno sresti Majku i ona će se brinuti o nama.“ Prva je odgovorila: „Majku? Ti zaista veruješ u Majku? To je smešno. Ako Majka postoji, gde je onda Ona sada?“ Druga je rekla: „Ona je svuda oko nas. Mi smo njome orkuženi. Mi smo od Nje. U njoj živimo. Bez Nje ovaj svet ne bi mogao da postoji.“ Reče prva: „E pa ja Nju ne vidim, zato je logično da Ona ne postoji.“ Na šta je druga odgovorila: „Ponekad, kada se umiriš i skoncentrišeš se i kad zaista slušaš, možeš opaziti Njeno prisustvo i možeš čuti Njen ljupki glas kako naz zove odozgo.“
