Izgleda da od ovih ‘vudu smrti’ ne umiru samo usamljeni pojedinci ve, u nekim okolnostima, one mogu poprimiti oblik epidemije i pogoditi čitava plemena. Prema ‘British Medical Journal’-u, Antropološko udruženje sa Kembridža upoznato je sa slučajem jednog melanežanskog plemena čiji su članovi na početku prošlog XX veka umirali jedan za drugim, bez vidnog razloga. Istraga je pokazala da je susedno pleme imalo nezgodan običaj da zarobljava i odseca glave muškarcima iz plemena o kome je reč. Strah da ne dožive takvu sudbinu izazivao je smrt kod potencijalnih žrtava. Dokaz tome je to da – kada su evropski antropolozi intervenisali i naterali prinosioce žrtava da ljude zamene divljim svinjama – neobjašnjive smrti su prestale. Evo i jednog izveštaja:
‘Pre mnogo godina, dok sam bio vojni lekar u Bari, Mesopotamija, pregledao sam jednog urođenika kuvara, koji je za sebe govorio da je uklet. Nije pokazivao nikakve anormalne simptome, ali setio sam se da je jedan od domorodaca iz oficirske menze oboleo od kuge i da je prethodne noći u kuhinji uhvaćen zaraženi pacov. Domorodac je bio ubeđen da je zaražen. Pošto sam ga pregledao, ostao je da sedi nepomičan, umotan u pokrivač. Pošto mu se puls usporavao, naredio sam mu da pešači.Sutra ujutro, puls mu je pao na 40-50 i sve je teže i teže disao. Dao sam mu stimulativna sredstva, ali bez rezultata. Umro je u pet časova po podne. Autopsija je pokazala da nije bolovao ni od kakve bolesti. Bolnički hirurg mi je rekao da je u Indiji naišao na veliki broj sličnih slučajeva’,
Ovaj slučaj je tipičan primer smrti autosugestijom, a i reakcija lekara je klasična. On očigledno nije mogao da veruje da je čovek umro, mada je bio savršenog zdravlja. Ipak, njegova zapažanja koja se odnose na puls i disanje ‘obolelog’ su zanimljiva: ona navode na pomisao da je smrt izazvana preteranom stimulacijom para-simpatičnog sistema – što je potvrđivalo zaključke koje je formulisao doktor Rihter posle nekih eksperimenata na životinjama.
U toku Drugog svetskog rata jedan sanitetski oficir se sa sličnim slučajem sreo u Maleziji. Jedan Gurka pešadinac od 25 godina starosti bio je doveden iz džungle u nesvesnom stanju u kome se nalazio pet dana. Onda se zasnalo da je dve nedelje ranije, dok je bio na straži, video utvaru svoje majke. Za sujevernog Gurku ta pojava je značila da će umreti za vreme punog Meseca tako da je zaspao da bi sačekao smrt… Dok se nalazio u bolnici odbijao je da govori, jede i pije – ali posle punog Meseca je ‘ozdravio’ i zatražio da ponovo zauzme svoje mesto. Nekih pet nedelja kasnije, uoči punog Meseca, ponovo je zaspao i umro bez vidnog uzroka. Ostale Gurke to uopšte nije iznenadilo: za njih, takav kraj je bio neizbežan.
