Svetu se ne može ugoditi. O tome svedoči i ova priča
U autobus ulazi devojka koja ne može biti starija od 25 godina. Sa njom ulazi dečak dobi oko sedam godina. Nosi ranac. Stoje na vratima i po njihovoj komunikaciji zaključujem da mu je ona majka, nikako starija sestra. Kada se oslobodi jedno mesto, devojka seda nudeći dečaku da mu pridrži ranac. Dete stoji pored nje.
Putinici razmenjuju zbunjene poglede. Starija žena koja je sedela pored devojke, ne može da oćuti pa planu:
Kakav je to način: vi sedite, a dete vam stoji?!“
Devojka pokušava da ignoriše komentar revoltirane starice, ali kada se osudi pridruži i druga žena koja je sedela sedište iza njihovog, devojka ozbiljnim i ravnim tonom kaže:
„Šta se vas tiče kako ja vaspitavam moje dete. To je moj sin i ja ću da ga učim onom što mislim da on mora da zna. Danas se bunite što stoji u prevozu, a sutra ćete se buniti što vam nije ustupio mesto u autobusu. Stoga me ostavite na miru!“
U autobusu muk. Dečak i dalje stoji, dok starice stisnutih usana gledaju kroz prozor.
