Prezaštićivanje je raditi nešto umesto nekoga.
A pomoći nekome kada je potrebno, pružiti podršku i gurati da postaje samostalan je vaspitni zadatak roditelja.
Obuvati ga umesto njega, vezati pertle, praviti sendviče, pakovati stvari, raspremati stvari, a ne učiti dete da samo to radi uz podršku je činiti ga zavisnim.
Nije lako roditelju da gleda svoje dete kako pada, kako se napreže da se popne na fotelju, ali je detetu lako – zato se i upreže, jer hoće samo da uspe!
Ne treba taj osećaj uspeha i zadovoljstva deci uskraćivati tako što ćete ga odmah podići. Svaki put kada to uradite šaljete poruku detetu: “Ti to ne možeš!” a kada ga gledate i puštate šaljete poruku: “Možeš ti to, tu sam ako se nešto desi, verujem u tebe.”
Tako se razvija samopouzdanje, u prvom slučaju dete počinje da veruje da ne može i ne pokušava dalje… Kad odraste neće se ni sećati zašto nešto ne može, imaće sliku o sebi da ne zna, ne sme, da ne može… U drugom slučaju se razvija sigurnost u sebe, osoba veruje u sebe jer je roditelj verovao da može i to mu ogledao – vraćao kao povratnu informaciju.
Tako, kada u životu naiđe na prve prepreke neće se povlačiti i padati u depresivna stanja, već će izgraditi rezilijentnost – psihološku otpornost i sposobnost da toleriše frustracije.
