Za obračun sa Drakom mora se naći najbliža vodenica, jer se on uvek nalazi pored nje. A prizivanje drugih demona bilo za borbu protiv tuđih vradžbina, ili kao apel u pomoć, izvodi se ritualno na raskršćima. Jer, raskrsnica je od pamtiveka mesto na kome se nešto koncentriše i potom ponovo razgranava. Većina puteva u Timočkoj krajini trasirana je hiljadama godinama unazad i kasnije je samo savremeno opremljena. Timočani znaju da su današnjim modernim saobraćajnicama nekada volovi vukli kola rimskih legionara, Ilira i Slovena. I još uvek je u narodu živ običaj da se od samoubica ne opraštaju na organizovanom groblju već na raskrsnicama.
Kod Vlaha se i danas, svaka posmrtna pratnja koja stigne na raskršće zaustavlja. Kovčeg se spusti i pop zastane. Tako se odaje počast davnim precima. Ali kako mnogi Vlasi tumače, ovaj običaj služi i za zbunjivanje pokojnika. Ukoliko se ne daj Bože povampiri neće znati da se vrati kući. Znajući sve to, raskrsnicom se kao kultnim mestom za uspešno „mađijanje“, služe i profesionalci ali i običan svet. Ona je prebivalište mnogih magijskih moći, bilo da se tu nešto ostavi ili se sa nje pokupi. Otuda i mnoga sujeverja vezana uz nju.
Prva opasnost vreba već kada se neoprezno, kroz centar, preseče raskršće puteva. To nikada ne treba činiti, jer na raskrsnice mnogi bacaju predmete u koje sami pokušavaju da umetnu svoju nesreću, nadajući se da će ona preći na druge koji ih slučajno nađu i pokupe. U tu se svrhu, naravno, najčešće ostavlja ono čemu ljudi teško odolevaju – zlato ili novac. I dok se sa zlatom reskira, jer ono teško gubi svoja dobra zračenja koje nosi iz utrobe zemlje, novac je pravi rekvizit za prenošenje nesreće.
U Timočkoj krajini mnogi veruju da tako mogu izlečiti svoje bolesti poput kožnih osipa, glavobolje i drugih nedaća za koje se teško nalazi uzrok pa i lek.
Zato tri večeri zaredom protrljaju obolelo mesto vrednom monetom, a potom je ostave na raskrsnici da je neko u svojoj pohlepi pokupi. Pri tom ih, kažu, ne grize savest, jer se osećaju kao da su svoj lek nečim platili.
Leteća kletva i vračare za potrebe svojih pacijenata (koje zahtevaju mnogo truda) koriste raskršća. Pošto će im za uspeh biti potrebna sva sila stihijski raspoložene prirode, one biraju doba kada im u kontaktu sa njom niko neće smetati.
Duboku noć kada se krv ledi u žilama od tišine. Pred raskrsnicu se skidaju gole i samo njihov tihi šapat kojim izgovaraju bajalice para sablasni muk. Tako obično mole određene demone da izađu i pomognu da se neutrališu tuđe čini ili da se slične odašalju.
Raskrsnice su međutim veliki problem svim ljudima u svetu. U svakoj religiji one su poznate kao mesto za prenošenje zla. DŽ. Frejzer piše da Bahime koji žive u Ugandi prave kip od ilovače, koji liči čoveku. Veruju da ako se njime protrlja bolesnik pa se potom kip zakopa na raskrsnici, bolest obavezno prelazi na prvog prolaznika. Ritual izaziva jak strah među ljudima, pa ga je zakon Ugande zabranio, a one koji ga sprovode kažnjava smrću. Kod Badaga je, piše Frejzer, verovanje u mogućnost prenošenja zla išlo tako daleko da se mislilo da životinje mogu čak da preuzmu i grehove mrtvih.
Batanci na Sumatri imaju obred „primoravanje kletve da odleti“ To se obično čini sa pticama koje inače nikada ne žive sa čovekom u kući. Upravo se zato nagoveštajem velike nesreće smatra kada bilo koja divlja ptica slučajno uleti u kuću. Sa sobom sigurno nosi zlo koje je preneto sa nekog nesrećnika, misle oni i zato je hvataju, premažu zejtinom, pa tek onda puste na slobodu.
Ni stara Evropa nije bila imuna od sličnih avantura. Tako je sačuvan zapis iz suda koji je proglasio vešticom i kaznio izvesnu Agnes Samson, jer je izlečila svog zemljaka Škota Roberta Kersa. Kers je oboleo od bolesti koje mu je preneo neki vrač iz Damfrisa. Agnusa poznata po svojim moćima preuzela je sve njegove simptome na sebe, mučila se do zore stenjući u strašnim patnjama, a kada ih je nadvladala želela je da bolest pomoću odeće koju je skinula sa sebe, prenese mački. Mačka se međutim iskobeljala, a odeća je slučajno dotakla Agnesinog suseda Daglasa. I dok je Kers potpuno ozdravio, Daglas je za par dana iskopneo i umro, Agnes je, kako je već tada vreme nalagalo, 1590. godine završila na lomači.
