Olivera Petrović, poznatija kao Olivera Katarina (Beograd, 5. mart 1940) je srpska glumica i pevačica. Dva puta se udavala, a umetničko ime Olivera Katarina je izabrala po majci.
Olivera Petrović rođena je 5. marta 1940. godine od oca Budimira Petrovića i majke Katarine Petrović u Beogradu. Tokom karijera bila je poznata kao Olivera Vučo ili Olivera Šakić. Detinjstvo je provela u Pop Lukinoj ulici blizu mosta na Savi (Današnji Brankov Most. Još kao mala pokazivala je sklonosti ka umetnosti te je pored osnovne škole pohađala i školu baleta. Po završetku osnovne škole upisuje Petu beogradsku gimnaziju, a nakon gimnazije Pravni Fakultet po nagovoru oca ali je ubrzo shvatila da to nije njen poziv i napušta fakultet. Odlučuje da ode u Pariz, tamo je ostala godinu dana a po povratku u Beograd upisuje pozorišnu akademiju. Primljena je u klasu profesorke Ognjenke Milićević zajedno sa Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić, Brankom Zorić… 1962. godine dobija stalni angažman u Narodnom pozorištu u predstavi „Koštana“. gde upoznaje svog prvog muža, tadašnjeg kritičara Vuka Vuča. Kako brak nije funkcionisao Olivera posle dve godine odlučuje da napusti Vuka. Snimivši film Bojnik 1966. godine Olivera odlazi na Kanski festival, iako pozorište zbog toga nije trpelo po povratku u Beograd dobija otkaz. Poznanstvo i ljubav sa Ratkom Draževićem joj otvara mnoga vrata u svetu filma, posle sedam godina provedenih sa njim usled neslaganja Olivera ga napušta i udaje se za tadašnjeg potpresednika Beograda Miladina Šakića. Iz braka sa Miladinom dobija sina Maneta Šakića, dananji slikar.
Olivera dobija puno poziva iz inostranstva i u to vreme je dosta putovala po Svetu. O njenom glasu i lepoti se pisalo svugde gde je nastupala a radio televizija Italije – RAI ju je proglasila najlepšim glasom Mediterana. Upoređivana je sa najvećim svetskim zvezdama tog doba a članak u Njujork Tajmsu je glasio Rođena je nova Ana Manjani dok su u francuskoj govorili da nema na čemu da zavidi Brižit Bardo. Čuveni kompozitor Šarl Dimon koji je pisao čuvene šansone za Edit Pjaf ponudio je Oliveri da snimi njegove kompozicije, uz njegovu pratnju na klaviru otpevala je pesmu koju joj je posvetio, nosila je naziv Jedan dan posle kraja sveta.
Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enija Morikonea, Šarla Dimona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača…. Posebno ostvarenje u oblasti zabavne muzike ostvarila je pesmom Šu šu gde se sa zabavnom muzikom prepliću etno motivi. izuzetno značajnim smatra se i njen singl album Četiri balade sa kompozicijama Vokija Kostića. Album je sadržao četiri peama poznatih pesnika koje su pevale o različitim temama a to su: Balada o Vijetnamu (Vest sa Juga), Balada o Ženi, Balada o Ružama i Mačija Balada. Veliku popularnost je ostvarila i u Japanu gde je na japanskom za potrebe Međunarodnog festivala u Tokiju otpevala dve pesme kompozitora Doma Suzukija.
U čuvenoj francuskoj „Olimpiji“ održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena.
Igrala je u desetak domaćih i dvadesetak inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik.
Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića… Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa…
Olivera Katarina je ostala zapamćena i kao „jedina žena pred kojom je klečao Salvador Dali“ nakon njenog koncerta u Parizu, budući da je bio oduševljen njenom lepotom i glasom.
1984. godine snima svoj poslednji LP pre odlaska u potpunu izolaciju i mrak. Posle više od dve decenije, 2005. godine sarađuje sa Marinom Abramović na performansu Balkan Epik. Par godina posle tj. 2008. godine je zaigrala i na velikom platnu u filmu Uroša Stojanovića – Čarlston Za Ognjenku. Iste godine održava veliki solistički koncert u Sava Centru.
Nezaboravni su njeni snimci izvornih narodnih pesama: „Alaj mi je večeras po volji“, „A što ti je mila kćeri“, „Đelem, đelem“, „Verka kaluđerka“, „Niška banja“, „Crvena jabuka“, „Evo banke, cigane moj“… Pevala je šansone i pop muziku: „U ime ljubavi“, „Ljubav (sedim u jednom pariskom lokalu)“, „Pričaj mi o ljubavi“, „Budi moj“, „Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi“, „Nije to, ljudi, istina“, „Šošana“…
Autor je zbirke pesama Beli badnjaci i zastupljena je u Antologiji pesama o Kosovu. Napisala je memoarsku prozu pod nazivom Aristokratsko stopalo.
U novembru 2013. održala je oproštajni koncert u Sava Centru. Održala je 11. maja 2018. koncert u Beogradu u nekadašnjoj dvorani Doma sindikata.
