U prostoriji su polako gorele četiri sveće. Bila je gotovo potpuna tišina i mogao se čuti njihov razgovor. Prva sveća reče: „Ja sam MIR – ljudi me ne uspevaju sačuvati, mislim da ću se ugasiti.“ I odmah se ugasila. Druga sveća je rekla: „Ja sam VERA – nažalost, mnogi ljudi smatraju da nisam neophodna, nema smisla da gorim i dalje.“ Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je. Treća sveća je žalosno progovorila: „Ja sam LJUBAV – nemam više snage, ljudi me često zaboravljaju i stavljuju po strani. Čak zaboravljaju da vole one sebi najbliže“ i istog momenta se ugasila. Nedugo zatim u sobu je ušlo dete. „Šta je ovo? Trebalo je da gorite do kraja.“ i rekavši to, počelo je plakati. Tada se oglasila četvrta sveća: „Ne boj se, dok god ja gorim, moći ćemo da upalimo ostale sveće. Ja sam NADA.“ Sa sjajem u očima, dete je uzelo sveću „nade“ i zapalilo ostale sveće. Plamen nade bi uvek trebalo da tinja u našem srcu, kako bi svako od nas mogao da održi, veru, mir i ljubav.
