Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas će ostati samo pepeo.
– Ako! Znaće se bar da smo bili vatra. A iza vas će ostati samo balav trag, kao iza puža.
Ivo Andrić
Kao kad se ogrnemo kaputom kojem je otpalo i posljednje dugme, skupimo se u ostatke dana i gurnemo ih pod jastuk. One ostatke prećutane i sakrivene u ladicama koje ponekad otvaramo u snovima.
Šta smo danas poželjeli? Čega nam je ostalo na dlanovima koje zatvorene stavljamo pod glavu?
Pokrivač nam je taman, ni predug ni prekratak. Valja se pružiti koliko možeš ni milimetar više. Oči u kojima se ogledaš svaki dan možda će pomisliti da tražiš previše, a već svega imaš. I sebe ti je dovoljno, pa kuda si pošla sa korakom prevelikim za tvoja mala stopala. Imaš krov nad glavom i zdravlje, pokrij se koliko si duga.
Zaboravi razvod, dešava se svaki dan, toliko ih je oko tebe.
Prijateljicu koja se više ne javlja, novi prijatelji su iza svakog ćoška.
Neke ljubavi iz daleke prošlosti , srećan je i bez tebe a ti moraš dalje.
Putovanja u daleke zemlje, ni svoju zemlju nisi upoznala.
Maštanja o novim ljubavima…
Zaboravi, gurni pod jastuk pred san. Zaborav je blagoslov.
Zaboravi sebe, toliko je drugih kojima je pomoć prijeko potrebna.
Svijet je sjeban, a ti misliš šta bi mogla i kuda bi. Kuda sa sobom poslije sebe?
Kad staneš na stepenicu na kojoj ti je sigurno ali nije udobno, na kojoj je udobno ali nije dovoljno.
„Želim da otputujem“, pričaš koleginci s posla, ona ti s podsmijehom govori da ne zna kako će platiti ratu kredita.
Ti misliš o putovanjiima. Željela bi učiti nove jezike, majka ti kaže da u javnoj kuhinji traže pomoć ako već imaš viška vremena, mani se ćorava posla. Na kraju krajeva, šta imaš od toga, na poslu nećeš dobiti povišicu.
Kuda si krenula?
Stani, već imaš sve. Stojiš, osjećaš se kao šerpa u kojoj ključa dok je neko ne poklopi.
Meditiraj, uči se zahvalnosti.
Imaš sve.
Zdrava si, krov nad glavom, plata redovna.
Pokrij se večeras koliko si duga.
Preglasno se smiješ, oplakaćeš.
Stani, skupi se.
Sve ostatke želja ovog dana gurni pod jastuk, sakrij, da niko ne vidi, šapući vasioni da niko ne čuje.
Kažeš li naglas, eho se neće vratiti, potapšaće te po ramenu ili samo pogledati poprijeko.
Reći će ti: Sanjaš djevojko, previsoko letiš, pašćeš…
Kuda si krenula?
Zustaviće ti korak kojim još nisi ni krenula, potkresaće krila i prije nego što si shvatila da su ti izrasla.
Kuda si krenula?
