Ukoliko ste na pragu 30tih ,ili ste prešli , niste udati/oženjeni, vi ste sigurno osuđivani od strane većine. Dok se neki čude, a drugi aplaudiraju – realnost ostaje u suštini ista – podaci su potpuno poražavajući. Iako je ovo, često mi čini tema broj 1 neudatih devojaka, pre nego neoženjenih muškaraca, ispostaviće se da je najlakše udati se. Neki jedva stupaju u brak, dok drugi u takvoj zajednici ne ne izdrže ni četiri godine. Šta se dešava?
Sa jedne strane, statistika pokazuje da smo sve siromašniji, sa druge strane obrazovaniji, te (prirodno) zainteresovaniji za posao, što nekima služi kao dobar povod da kritikuju momke i devojke u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim za nespremnost da započnu brak. Naše društvo još uvek , moramo da priznamo, ženu vidi kao rodilju i da nema veću uloge od te, dok muškarac nema biološki sat, pa samim tim, to što se granica rođenja prvog deteta pomera, pa i ulazak u brak, posmatra se kao da se žena nije udala na vreme . Pitam se… Čije vreme?
Najčešći razlozi za odlaganje brakova zapravo su ekonomske prirode, ali i oni nailaze na osudu, jer kako se smatra, nekad su ljudi bili mnogo spremniji da bez ičega osnuju porodicu. Neki krive državu, sistem , čeka se „bolje vreme“, vreme prolazi i prolazi. Dok sam se bavila ovom temom, ovaj naslov me je potpuno poremetio „TUGA! U Srbiji 2016. rođeno najmanje BEBA U POSLEDNJIH 100 GODINA“ . Društvo nam dosta toga nameće, da budemo uspešni, stalno dobro raspoloženi, kako da izbegavamo energetske vampire, da mi se čini da nekad zaboravimo da smo samo ljudi koji treba da žive i dišu, onako kako žele u ritmu njihovog bluza. Toliko filozofija kako živeti i kako voleti da počinjem da verujem da se većina preispituje da li voli kako treba da voli ili živi kako treba po „stručnom mišljenju“.
Dobro, venčaju se i znate šta kažu podaci ? „Na 1.000 sklopljenih brakova bilo je 251,8 razvoda, što znači da se svaki četvrti brak završi razvodom.„ To su podaci tokom prošle godine. Neki od navedenih razloga su srljanje u brak, ali i sve veća popularnost raznih oblika vanbračne zajednice. I sad kad uzmemo u obzir da je Srbija zemlja sa skoro milion neženja i više od 700.000 neudatih žena i da se svaki četvrti brak rasturi, pitam se šta sledi i kako opstati ?! Kako opstati na mapi naroda?!
Razumete, nije samo pitanje što će familija da me pita što se nisam udala. Odlično, eto meni dodatne tenzije, nije meni zbog mene , već zbog srpskog naroda. Sad počinjem da mislim i o tome. A i, iskrena da budem, pitam se gde su tih „skoro“ milion neženja? Da pitate prosečnu Beograđanku, reći će vam da su svi oženjeni, a vidite kakva je statistika.
Meni očigledno nijedan podatak ne ide na ruku… čini mi se da bih pre dobila sedmicu na lotou nego muškarca sa kojim ću ostati dok dišem. I dok se stručnjaci pitaju da li su zaista nekada brakovi bili kvalitetniji, ja se pitam da li su se zaista ljudi nekada više voleli i kakav smo narod postali!? Da li prebrzo odustajemo i previše se plašimo života i saznanja da, zamislite, savršenstvo ne postoji !?
