Najpoznatiji rituali za lečenje epilepsije su ipak takozvana označena mesta. To je po verovanju Vlaha bilo koji prostor gde bolesniku tokom napada, padne glava. Ono se obeleži krugom bele ili crvene boje i kada epileptičar ustane tu se zarije osvešćena motičica ili lopata. Zemlja u krugu se prekopa i kada se u njoj nađe neka bubica, glista ili bar komad ugljena, dobijen je znak da se sa obredom nastavi dalje. Bubicu treba zapaliti, ugljen stucati. Prah ili gar pomešati sa vodom i poprskati pa čak i zapojiti bolesnika. Neke vračare na tom mestu zakopavaju i kocku šećera ili bolesnome iznad glave zakuju gvozdeni ekser, a potom mu telo tri puta okrenu tako da mu se ekser nađe pored nogu. To je takozvano okretanje ili zbunjivanje sudbine ili inače vrlo često korišćeno zavaravanje demona u vlaškoj magiji. Kao preventiva za epilepsiju, ukoliko je u porodici već bilo slučajeva bolesti, novorođenčetu se desetog dana po rođenju pravi amajlija. Tada se obavi i dečje krštenje. Pravi se veliko slavlje kome obavezno prisustvuje i zdrav desetogodišnjak. Veći dečak treba bebi da odseče pramen kose, a potom i nokte i to prvo sa palca desne ruke i leve noge, a onda sa palca leve ruke i desne noge. Sve to se savije u zamotuljak i ušiva u odeću. Majka, a i samo dete kada odraste, mora voditi računa da amajlija uvek bude uz njega. Kosa i nokti su, inače, po verovanju Vlaha, jedine materije koje ne trule. One prate čoveka i do onog sveta i sačuvaće ga od epilepsije.
Za epilepsiju se tvrdi da je bogom dana i zato što se sumnja da slične napade dobijaju i Rusalje – Vlajne koje padaju u trans. Kao i mnogi druidi, šamani i magovi iz drugih kultura, Vlajne se često nalaze u stanju drhtavice iz koje prelaze u potpunu nesvest. Kada se povrate ne sećaju se ničega ali ljudi koji su im tokom transa bili blizu, kažu da one za to vreme predviđaju budućnost i da su sposobne da komuniciraju sa mrtvima. Ovi napadi obično spopadaju samo žene koje su i inače odabrane da se bave magijom. I obično ih snađu u dane mladog ili punog Meseca, na velike praznike svetaca, i obavezno na Duhove pred Svetu Trojicu. Ako je ovaj stav mnogih svetskih etnologa, koji je u svojoj knjizi „Ritualni trans“ naveo Dragoslav Antonijević, tačan, onda se epilepsiji zaista može pridodati prefiks sveti, baš kao što to mnogi čine kad govore o čuvenom vlaškom rusaljskom transu.
